Kada ti se spetlja glava ili ti utrne duh
Kad misliš da si prestar ili premlad suviše mudar
il glup
Kada izgubiš korak u jeku opšte frke
Ili u tromom gmizanju kad ispadneš iz trke
Kad počneš da dižeš ruke kad počnu svi da te plaše
Kad vino neće da ti dopre do ivice čaše
Kad grčiš jednu ruku a druga ti već klizi
Dok vetar duva s doka da se prosto pošizi
Kad tvojoj lokomotivi treba novoga žara
A tebe mrzi da se s ugljem bakćeš zbog gara
Kad ti je pločnik sve krivlji a ulica sve dalja
Kad kreneš unatraške mada znaš da ne valja
Kad nastupa samoća dok se povlači dan
Kad ti je sutrašnje jutro ko nedostižan san
Kad vidiš da ti uzde ispadaju iz ruke
I laso klizi jer ti se dlanovi znoje od muke
Kad tvoje osunčano bespuće i zelene tvoje doline
Postaju slepe ulice smetlišta večne tmine
Kad nebo vapi za vodom ili te poplava guši
Kada sevaju munje i grom se na tebe ruši
Kada prozori zveče krovovi cepte i ječe
Kad ti se čitav tvoj svet slama za jedno veče
Kada trenutke sunca smene sati oluje
I kad ti se neki put na samog sebe psuje
"Zašto mi niko ne reče da će biti ovako
Još onda kad se rodih čim sam prvi put plako"
Obliven hladnim znojem počneš da tražiš nešto
Što ti celog života za malo izmiče vešto
Ruke ti grabe prazninu do pasa si u buri
Dok sav svet gviri kroz prozor pilji u tebe i zuri
I ostavlja te draga i odleće bez traga
A srce ti je ko riba kad se za prženje vaga
Najteži čekić na noge ispuštaš sam iz ruku
Kad ti najviše treba i on ti pada na muku
I tvoja zvona zvone a ti ih ne možeš čuti
I zasipa te smeće i pogled ti se muti
A juče si dobio tri dame za badava
Jer su ti poturili svoj kare iz rukava
Tek sada te zbog toga spopala gadna ljutina
Kao na nekoj ludoj slici iz magacina
I dok se oko flipera gicaš kao prase u vreći
Nešto ti je na umu hteo bi nekom reći
Uklješteno u grlo pod pečatom u glavi
Legneš li samo još više tišti te to i davi
A ne možeš to reći ma kolko da se trudiš
Bojiš se zaboravićeš dođe ti da izludiš
Dok očima kolutaš čini ti se da plutaš i u isti mah te
Perjana uzglavlja žulje kao olovne plahte
Pred lavljom si čeljusti kao pred otvorenim grobom
Što zjapi i polako zatvara se pred tobom
Il ležiš potrbuške nazad ti vezane ruke
I kaješ se što srnu u poslednje okuke
I pitaš se šta radiš otkud ti u tom kutu
I na toj raskrsnici otkud ti na tom putu
Otkud na toj krivini
U tom vazduhu u tom prostoru
Otkud na toj čistini
Ko zna šta mi se piše upetljan sam sve više
Zašto koračam zašto trčim
Koje to puteve krčim
Šta to govorim šta to znam
Šta to hoću da dam
Dok sviram na gitari dok truskam bendžo stari
Uz mandolinu dok snevam u pesmi koju pevam
U melodiju koju pevušim rečima koje pišem
Rečima koje smišljam i u kojima dišem
U okeanu časova koje bez prestanka pijem
Koga to pomažem i šta to krijem
Šta to dajem i za šta hajem
I mada se boriš bez daha
Da odagnaš te misli ne daš da uzmu maha
I osvajaju teren korak po korak
Dok treptiš i ceptiš i sam si sebi gorak.
Pa ipak znaš zašto se vrzmaju oko tebe
I svaka čeka priliku da se o tebe ogrebe
Jer ih katkada čuješ kad gmižu sve bliže i bliže i već su tu
I zato strepiš da te ne ščepaju u snu
Pa skačeš sa postelje iz poslednjeg pogleda snova
Kao iz rova
Ali se ne sećaš i ne znaš šta se to zbi
Taj što je u snu zavrištao jesi li bio ti
I znaš da ti treba nešto potreba ti je preka
A znaš i da tome nema nikakvog leka
I da sve piće sveta zaustaviti neće
Krvoliptanje iz tvoga duha sve veće i veće
Da,nešto posebno tebi treba
Kao nekakav poklon s neba
Treba ti leteći voz tračnice uragana
Da te odbace nekud i vrate istog dana
Treba ti lokomotiva iz čijeg grotla cikloni
Duvaju gruvaju cijuču fijuću
Jer znaju tvoje muke i oni
Treba ti autobus što ne zna za podelu rasa
Što neće da ti se podsmeva zbog tvoga glasa
Tvog lica tvog izgleda tvoje kože tvog stava
Što će da vozi još dugo stavljaš ruku u vatru
Kad prođe moda žvaka kad se i poslednje satru
Treba ti nešto što će nova da otvori vrata
Da ti otkrije nešto iz sata
U sat viđano bezbroj puta
Treba ti nešto da ti otvori oči bar malo
Treba ti nešto da bi se znalo
Da si ti taj i niko drugi bar ovoga minuta
Kome pripada to mesto gde stojiš
Gde sediš gde hodaš gde opstojiš
Da te svet nije slomio
Nije te zgromio
Da te sve ovo nije naglo u ludilo
Ma koliko te puta na njega osudilo
Treba ti nešto posebno to ti treba
Da bi ti pružilo nadu preču od hleba
Ali je nada samo zvuk samo huk nekako tmio
Samo reč koju si možda rekao ili čuo
Iza nekoga ugla na vetrometini
U daljini
Tek to je ono što ti treba moj pobro
A nevolja je što i sam znaš to dobro
Jer čim ti duša za tim ožedni
Žmarci te prođu ledni
Jer to ne možeš naći ni na novčanici
Ni u robnim kućama ni na kosmičkoj stanici
Ni na mapama poslovnih dembelara
U koledžima bogatih ćurana
U holivudskim preparatima
Ni na polumračnoj sceni gde se satima
Krevelji neki tupan komičar neki bez dara
Tek da ti uzme malo para
A da bi sve bilo grešno
Tebi je to još smešno
Ne,to ne možeš naći na nekoj jahti ili u baru
Ni u otmenom budoaru
A pogotovu nemaš šansi ni iz daleka
Da nađeš to na odsečku svog čeka
Ne,to nije u glasinama koje pronose pojedinci
I nije u toliko reklamiranoj šminci
Ni u kućerinama što na kutije liče
Ni u dekolteima filmskih zvezda iz priče
To nećeš čuti na stadionu a ni u sali za karate
Ni od svog tate ni od Božić-Bate
To nije u spreju za kosu ni pod suknjom od cica
Ni u lutkama iz izloga u njuškama bez lica
Ni u sladunjavom glasu toj čokoladnoj laži
Što se šepuri u rođendanskoj ambalaži
Govoreći ti Vidi me što sam slatka
Vidi što mi je koža glatka
Vidi kako mi sija vidi kako to prija
Ume da se smeje i plače kada i ja
A ti i neznaš da li ičega ima
Pod tim trakama Pod frazama u njima
Ne,nećeš ti to naći ni danas ni bilo kog dana
Na trošnom stubištu ispred svog stana
Ni među ljudima od sirupa koji dostižu svoje vrhunce
Kupujući triput nedeljno nove naočari za sunce
Ni među generalima sa pedeset zvezdica na ramenima
Ni među senilnim šarlatanima s poznatim imenima
Koji bi te izdali za malo pića
Ili delić novčića
I koji dahću i brehću pa za tren ista spletka
Za tvojim leđima iz početka
Eh moj stari
Ti mešetari glavni govnari za sve stvari
Igraju igre i jedni s drugima izdižući se na petu
U svome trošnom svetu
A nećeš to naći ni međ nedarovitim budalama
Što se motaju po salama
Ili propisuju skroviti
Pravila za one što su daroviti
Nećeš to naći među takvima što misle d imaju dara
I da se svako lako vara
Što misle da se mora
Biti u žiži jer je to glavna fora
Tek da se malo otkače
Da neku ribu potkače
I da u letu maznu neku monetu
A ti besniš na sebe i lupaš nogom
"Što mora tako zar nikog nema pod bogom
Ko zna
Gde sam to ja
Blagi bože zar nema nikoga u blizini
Koji bi znao kako mi je
Sve mi se valjda samo to čini
Ali to nije tvoja igra nema tu tvoje krivice
Ne čuješ svoje ime ne vidiš svoje lice
I treba samo
Da odeš ko zna kamo
Al gde da tražiš tu nadu da se pred tobom stvori
Gde da tu svetiljku tražiš il sveću što još gori
Gde izvor nafte da šikne i da se razvijori
Gde da tražiš tu nadu a znaš negde je ima
Za brdima iza onoga dima
A samo se dve vrste puteve nogama tvojim predaju
Samo kroz dve vrste prozora oči ti mogu da gledaju
Samo dve vrste predvorja nozdrve tvoje opsedaju
Samo dve vrste kvaka
Može da takne i makne tvoja šaka
Možeš da odeš u neku crkvu Božjemu Sinu
Ili u Državnu bolnicu u Bruklinu
Naći ćeš boga u crkvi makar ga i ne mogo taći
A u Bruklinskoj bolnici ćeš Vudija Gatrija naći
I mada to mislim samo ja
A da li sam u pravu to je već drugo pitanje
Naći ćeš i jednog i drugog
U Velikom Kanjonu
U svitanje...
lendjel
neosix
Sáb, 16/02/2013 - 13:57
http://en.wikipedia.org/wiki/Last_Thoughts_on_Woody_Guthrie