Pubblicità

Dogodine u Prizrenu (Догодине у Призрену) (traduzione in Ungherese)

  • Artista: Beogradski Sindikat (Београдски Синдикат)
  • Artista partecipante (featuring): Etno Grupa Trag
  • Canzone: Dogodine u Prizrenu (Догодине у Призрену) 12 traduzioni
  • Traduzioni: Ceco, Greco, Inglese, Italiano, Polacco, Russo, Slovacco, Spagnolo, Tedesco, Traslitterazione, Turco, Ungherese
  • Richieste: Arabo, Ebraico, Francese

Dogodine u Prizrenu (Догодине у Призрену)

Куда бих да не знам где jе наша тачка полазна -
где је наших гробова као у пољу божура,
немих сведока свих векова силних подвига
јунака који радије су страдали на ногама?
Зар су плодну земљу нахранили они костима
да данас бисмо ћутали, док нам је сила отима?
Зар је битно да ли сам с Метохије ил с Дорћола,
да би ме због неправде сама душа заболела?
У овој борби не вреде ни авиони,
вреде уџбеници школски у којима јасно стоји:
ко је уздигао храм, ко скрнавио је олтар,
које наслеђе је част вечна а шта је срамота.
Ни бомбе, ни гласања не избрисаше Лазара,
докле генерација нова на њему стасава.
Изгубљено није никад оно што је свето.
У нади расти, црвен цвете, да браће те опет неко.
Мој компас је твој корен, у грудима срце моје.
Без њега сам, за новцем, без Милости путем проклет.
И ко лађе од папира, које броде лажи морем,
у суштини само тонем...
 
Стално питате ви мене шта ми значи Косово.
Није вам јасно? Објаснићу вам поново:
Косово је семе из којег сам ја поник'о,
извор и корито из ког је народ потеко.
Кажу нам зли језици да Косово је пропало.
Неверни и слаби кажу Косово је готово.
А ја вам свима кажем само Косово је отето,
рушено и спаљено од душманина проклетог.
Чудно вам што градско дете нема неке друге теме
јер сад је такво време – свако гледа само себе.
Живимо без вере, без наде и без жеље.
Зидамо куле а заборављамо темељ.
Јер народ без порекла то је пресушена река.
Без мајке ми смо чеда, што су остала без млека.
Ал' ту на месту старом, где је Милош живот дао
вођен Лазаровом правдом, опет васкрснуће народ.
Јер у нама и даље живи предсказање –
Косовски завет који трајаће занавек.
Зато учимо децу да знају праву истину.
И нек нам поздрав буде: „Догодине у Призрену!“
 
А ја молим се,
огњишту свом да вратим се.
Душа тебе цјелива,
земљо света од Неба купљена.
 
Ој, Косово, Косово, земљо моја вољена,
Орао си мога неба ал' крила су ти сломљена.
Моја горка суза, у мојим грудима празнина,
срце отаџбине моје, моје личности суштина...
У пољу божури никли, из крви јунака без страха.
На месту где се моја земља уздиже до неба,
показао нам владар за шта ваља да се страда.
За Космет нас је Лазар вез'о и митом и клетвом.
Ђаво тада није стао, па је зла и даље слао –
гадне душмане и багру, на ово што остаде нас мало.
Само некад били Турци, онда дошли гладни вуци.
Јуче био нам је колац, сад нас муче у жутој кући.
И још бране ми да не смем да гледам моје фреске
јер ће за час да ме сете на поносне нам претке,
да не чујем никада песму Дечанских монаха,
у срцу, Милоша јунака, да не пробуди се снага.
Све те подвале ја знам и безброј пута ви'до сам
крстове кад ломе нам и скрнаве нам Видовдан,
Ал' није први пут нам, овде, да смо у збегу и сеоби.
Ал', кад време прође, сељак својој њиви дође.
Јер ми гинули смо свуда, за слободу стално,
да јунаку би се, сутра, Србин дете звало.
Зато добро слушај, сине: И најгорем се прашта
ал' за отаџбину гине.
Космет вечно земља наша!
 
А ја молим се,
огњишту свом да вратим се.
Душа тебе цјелива,
земљо света од Неба купљена.
Божури да нам васкрсну
славу, догодине у Призрену.
 
Postato da Jelena Petrovic 1Jelena Petrovic 1 Ven, 12/10/2018 - 09:54
traduzione in UnghereseUngherese
Allinea i paragrafi
A A

Jövőre Prizrenben!

Merre tartanék ha nem tudnám az indulási pontomat - ahol sírjaink a babarózsa mezein vannak,
az elmúlt századok nagy tetteinek néma tanúi a hősöknek akik inkább talpon állva haltak volna meg?
A termékeny földet csontjaink táplálták netán hogy ma hallgatnunk kelljen, míg a hatalom eltépi tőlünk?
Fontos-e hogy Metóhijából vagy Dorcolból származom-e, hogy a lelkem fájjon az igazságtalanság miatt?
Ebben a harcban a repülőgépek mit sem érnek, csak azok a tankönyvek amelyek világosan kimondják:
ki emelte fel a kolostort, ki gyalázta meg az oltárt, mely örökség az örök büszkeség és mi a szégyenletes.
Se a bombák se a szavazatok nem törölték el Lázárt, mindaddig, amíg új generációk nőnek fel rajta.
Ami szent, soha nem lehet elveszett. Reményben növekedj, piros virág, valaki újra fel fog szedni.
Az iránytűm a gyökered, a mellkasomban az én szívem. Nélküle a pénzemmel a Kegyelem útján átkozott vagyok.
És mint a papír hajók melyek a hazugság tengerén vitorláznak, de alapvetően csak süllyedek...
 
Folyamatosan kérdezitek tőlem, mit jelent számomra Koszovó. Nem értitek? Ismét megmagyarázom:
Koszovó az a mag, amelyből megszülettem, a forrás és a völgy, ahonnan a nép származik.
Gonosz nyelvek azt mondják, hogy Koszovó összeomlott. Az ártatlanok és a gyengék azt mondják, hogy Koszovónak vége van.
Én mindenkinek azt mondom, hogy Koszovót csak elrabolták, lerombolt és égetett az átkozott fő ellenség által.
Furcsa számotokra, hogy a városi gyereknek nincs más témája mert most itt ilyen a helyet – mindenki csak a maga érdekét nézi.
Hit nélkül, remény nélkül és vágy nélkül élünk. Tornyokat emelünk de elfelejtjük az alapokat.
Mert egy nép származás nélkül csak egy kiszárított folyó. Anya nélkül tejtől megfosztott gyermek vagyunk.
De itt a régi helyen, ahol Milos életét áldozta, Lázár igazságosságával vezetve újra feltámad a nép.
Mert bennünk továbbra is él a jóslat - A koszovói fogadalom amely örök időkig él majd.
Ezért tanítjuk a gyermekeket, hogy ismerjék a valódi igazságot. És az üdvözletünk legyen: "Jövőre Prizrenben!"
 
És én imádkozom,
Kandallómhoz, hogy visszatérjek.
A lelkem téged csókol,
Égtől megvett szent föld.
 
Koszovó, Koszovó, szeretett földem, Sas vagy az egemen de a szárnyaid töröttek.
Keserű a könnyem, a mellkasomban űr van, a hazám szíve a személyiségem lényege...
Félelmet nem ismerő hősök véréből a mezőn babarózsák nyíltak. Azon a helyen, ahol országom felemelkedik az égre,
az uralkodó megmutatta nekünk, miért érdemes szenvedni. Koszovóhoz kötött minket Lázár, mítosszal és átokkal.
Az ördög akkor sem állt meg és a gonoszt továbbra is küldte - undorító fő ellenségeket, kevesünkre akik megmaradtunk.
Csak egyszer voltak a törökök, majd éhes farkasok jöttek. Tegnap nyársra húztak minket, most egy sárga házban kínoznak.
És még mindig tiltják, hogy nem láthatom a freskóimat mert emlékeztetni fognak a dicsőséges őseimre,
hogy soha ne halhassam a Decani szerzetesek dalát, Milos hős szívében, hogy ne ébredjen fel az erő.
Ismerem mindezeket a csínyeket és számtalanszor láttam már keresztjeinket mikor törik és megszentségtelenítik Vidovdán-t,
De ez itt nem az első alkalom hogy elvándorlásban vagyunk. De amikor eljön az idő, a paraszt eljő a mezőjéhez.
Mert mi életünket adtuk mindenhol a szabadságért, hogy holnap a szerb gyermeket hősnek nevezzék.
Ezért hallgasd meg, fiam: És a legrosszabbnak is bocsáss meg de a hazáért add az életed.
Kosmet örökre a mi földünk!
 
És én imádkozom,
Kandallómhoz, hogy visszatérjek.
A lelkem téged csókol,
Égtől megvett szent föld .
Babarózsáink, hogy feltámadjanak dicsőség,
Jövőre Prizrenben!
 
Postato da milicarmilicar Sab, 02/03/2019 - 19:00
Commenti dell’autore:
Commenti fatti