✕
الروسية
كلمات أصلية
Чёрный человек
Друг мой, друг мой,
Я очень и очень болен.
Сам не знаю, откуда взялась эта боль.
То ли ветер свистит
Над пустым и безлюдным полем,
То ль, как рощу в сентябрь,
Осыпает мозги алкоголь.
Голова моя машет ушами,
Как крыльями птица.
Ей на шее ноги
Маячить больше невмочь.
Черный человек,
Черный, черный,
Черный человек
На кровать ко мне садится,
Черный человек
Спать не дает мне всю ночь.
Черный человек
Водит пальцем по мерзкой книге
И, гнусавя надо мной,
Как над усопшим монах,
Читает мне жизнь
Какого-то прохвоста и забулдыги,
Нагоняя на душу тоску и страх.
Черный человек
Черный, черный...
"Слушай, слушай,-
Бормочет он мне,-
В книге много прекраснейших
Мыслей и планов.
Этот человек
Проживал в стране
Самых отвратительных
Громил и шарлатанов.
В декабре в той стране
Снег до дьявола чист,
И метели заводят
Веселые прялки.
Был человек тот авантюрист,
Но самой высокой
И лучшей марки.
Был он изящен,
К тому ж поэт,
Хоть с небольшой,
Но ухватистой силою,
И какую-то женщину,
Сорока с лишним лет,
Называл скверной девочкой
И своею милою".
"Счастье,- говорил он,-
Есть ловкость ума и рук.
Все неловкие души
За несчастных всегда известны.
Это ничего,
Что много мук
Приносят изломанные
И лживые жесты.
В грозы, в бури,
В житейскую стынь,
При тяжелых утратах
И когда тебе грустно,
Казаться улыбчивым и простым -
Самое высшее в мире искусство".
"Черный человек!
Ты не смеешь этого!
Ты ведь не на службе
Живешь водолазовой.
Что мне до жизни
Скандального поэта.
Пожалуйста, другим
Читай и рассказывай".
Черный человек
Глядит на меня в упор.
И глаза покрываются
Голубой блевотой.
Словно хочет сказать мне,
Что я жулик и вор,
Так бесстыдно и нагло
Обокравший кого-то.
. . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . .
Друг мой, друг мой,
Я очень и очень болен.
Сам не знаю, откуда взялась эта боль.
То ли ветер свистит
Над пустым и безлюдным полем,
То ль, как рощу в сентябрь,
Осыпает мозги алкоголь.
Ночь морозная...
Тих покой перекрестка.
Я один у окошка,
Ни гостя, ни друга не жду.
Вся равнина покрыта
Сыпучей и мягкой известкой,
И деревья, как всадники,
Съехались в нашем саду.
Где-то плачет
Ночная зловещая птица.
Деревянные всадники
Сеют копытливый стук.
Вот опять этот черный
На кресло мое садится,
Приподняв свой цилиндр
И откинув небрежно сюртук.
"Слушай, слушай!-
Хрипит он, смотря мне в лицо,
Сам все ближе
И ближе клонится.-
Я не видел, чтоб кто-нибудь
Из подлецов
Так ненужно и глупо
Страдал бессонницей.
Ах, положим, ошибся!
Ведь нынче луна.
Что же нужно еще
Напоенному дремой мирику?
Может, с толстыми ляжками
Тайно придет "она",
И ты будешь читать
Свою дохлую томную лирику?
Ах, люблю я поэтов!
Забавный народ.
В них всегда нахожу я
Историю, сердцу знакомую,
Как прыщавой курсистке
Длинноволосый урод
Говорит о мирах,
Половой истекая истомою.
Не знаю, не помню,
В одном селе,
Может, в Калуге,
А может, в Рязани,
Жил мальчик
В простой крестьянской семье,
Желтоволосый,
С голубыми глазами...
И вот стал он взрослым,
К тому ж поэт,
Хоть с небольшой,
Но ухватистой силою,
И какую-то женщину,
Сорока с лишним лет,
Называл скверной девочкой
И своею милою".
"Черный человек!
Ты прескверный гость!
Это слава давно
Про тебя разносится".
Я взбешен, разъярен,
И летит моя трость
Прямо к морде его,
В переносицу...
. . . . . . . . . .
...Месяц умер,
Синеет в окошко рассвет.
Ах ты, ночь!
Что ты, ночь, наковеркала?
Я в цилиндре стою.
Никого со мной нет.
Я один...
И - разбитое зеркало...
تم نشره بواسطة 
dejan.novak في 2015-03-10
dejan.novak في 2015-03-10
LT
barsiscev
SaintMarkالصربية
الترجمة#1#2
Crni čovjek (Црни човјек)
Драги мој, драги мој,
јако сам, јако болан!
Сам не знам одакле долази ова бол.
Да ли то вјетар вије
над пустим и мртвим пољем
или, ко гај у септембру,
засипа мозак алкохол.
Глава моја маше ушима
ко крилима птица.
На врату јој ноге,
све више губе моћ.
Црни човјек,
црни, црни.
црни човјек
на постељу уза ме сједа,
црни човјек
спават ми не да
сву ноћ.
Црни човјек прстом
по одвратној књизи вуче
и, мрмљајући нада мном
као над умрлим монах
чита ми живот
некога распикуће,
у души будећи тјескобу и страх.
Црни човјек,
црни, црни!
---- Слушај, слушај ----
гунђа он мени
и очи му сјају ----
у књизи је много најљепших
мисли и планова.
Тај је човјек
живио у крају
најогавнијих
хуља и лопова.
У децембру у том крају
снијег је ђаволски чист
и мећаве почињу
веселе пређе.
Тај човјек бијаше авантурист,
но марке високе и најријеђе.
Био је диван, усто поета,
ако не с великом,
то с дрском снагом
и једну је жену
од четрдесет љета
звао дјевојчуром
и својом драгом.
Срећа је -- рече он --
окретност ума и руке.
Све неспретне душе
ко несретне су знане.
Ништа није
што многе муке
доносе кретње
лажне и стране.
У бури, олуји,
сјени сваки дан,
када стално губиш
и кад те невоље бију,
бити пријазан и насмијан
највећа је умјетност од свију.
---Црни човјече!
Не чини тога!
да спасаваш друге
није ти посао, знај!
Што ми је до живота
пјесника пропалога!
Молим те, другима
читај и приповиједај.
Црни човјек
упорно у мене гледа,
На очи му плава
бљувотина пала ---
сигурно жели ми рећи
да сам лопужа блиједа
која је дрско и бестидно
некога опљачкала.
Драги мој, драги мој,
јако сам, јако болан.
Сам не знам одакле долази ова бол.
Да ли то вјетар вије
над пустим и мртвим пољем
или, ко гај у септембру,
засипа мозак алкохол.
Хладна је ноћ.
раскршће тихо спава.
Ја, сам на прозору,
не чекам госта драга.
На бијелој пољани
вапно се расипава
и стабла су ко јахачи
скупљени крај мог прага.
негдје плаче
злогука ноћна птица.
Дрвених јахача
звук копита рида.
Ево, опет тај црни
на мој наслоњач сједа,
подиже цилиндар
и безбрижно капут скида.
---- Слушај, слушај! ----
хрипље он и у лице ме гледа,
глава му све ниже
и ниже пада ---
ја не видјех још
ниткова првог реда
да тако сувишно, глупо
од несанице страда.
Ах, рецимо, варам се!
Сано свијетли луна.
Што још треба
у свијету пјаном од снова?
Можда ће дебелих бутина
тајно доћи "она",
а ти ћеш јој читати
гомилу мрачних стихова.
Ах, волим ја пјеснике!
Забавна чеда.
У њих се увијек нађе
хисторија срцу знана ---
како студентици приштавој
дугокоса биједа
о свјетовима говори,
заправо сполно загријана.
У неком селу,
можда у Калуги,
а можда у Рјазану,
не знам, заборавих,
живио је дјечак
жутокоси,
а очију плавих...
И ето, нарасо је,
усто поета,
ако не с великом,
то са дрском снагом,
и неку је жену
од четрдесет љета
звао дјевојчуром,
и својом драгом.
--- Црни човјече!
Ти госте проклети.
Тај глас се одавно
о теби роди. ---
Ја сам луд и бијесан
и палица моја лети
равно у њушку
и нос да га згоди...
...............................
...Мјесец је умро,
крај окна зора дријема.
Ах, ти ноћи!
Што си то ноћи спетљала?
Ја у цилиндру стојим.
никога самном нема,
ја сам...
крај разбитог зрцала...
✕
التعليقات
Russia is waging a disgraceful war on Ukraine. قف مع أوكرانيا!
كيف يمكنك دعم أوكرانيا 🇺🇦 ❤️
معلومات حول المترجم
14 ноября 1925
Сергей Есенин